Deset najčešćih grešaka koje današnji roditelji prave

 
10 najčešćih grešaka koje današnji roditelji prave

„Moj omiljeni roditeljski moto je „Pripremi dete za put, a ne put za dete““ piše američka kolumnistkinja i blogerka Kari Kubiszyn Kampakis. „Zbog toga, voleti dete za mene znači želeti mu ono što je najbolje za njega na duže staze.“

 

 

„Kada su moje četiri ćerke bile male, nisam razmišljala tako, jer sam se borila sa dnevnim majčinskim dužnostima. Sada, kada mi deca polako odrastaju, stvari mi postaju jasnije, i na roditeljstvo uvek gledam iz ugla dugoročne dobrobiti za decu. Razmišljam o tome kakvi ljudi želim da moja deca postanu i pitam se „Šta danas mogu da uradim da bi to omogućila?“. To je izmenilo sve, jer ono što decu usrećuje kada imaju 10 ili 15 godina nije isto ono što će od njih napraviti ljude srećne sa 25, 30 ili 40 godina. “

Zbog toga je Keri sastavila listu od 10 najčešćih grešaka koji roditelji čine kada ne razmišljaju o drugoročnoj dobrobiti svoje dece:

Greška #10: Obožavamo decu. Mnogi od nas žive u društvima opsednutim decom. Naši domovi su potpuno prilagođeni njima. Deci se, naravno, dopada to što se naši životi okreću oko njih. I nama to uglavnom ne smeta, jer smo srećni kada su oni srećni. Oduševljava nas da činimo stvari za njih, kupujemo im sve i obasipamo ih ljubavlju i pažnjom. Ipak, decu treba voleti ali ne i obožavati. Kada ih tretiramo kao da su centar sveta, klanjamo se lažnim idolima, umesto da ih učimo da budu nesebična i skromna.

Greška # 9: Verujemo da su nam deca savršena. Ono što profesionalci koji sa rade sa decom primećuju, jeste da današnji roditelji ne žele da čuju ništa negativno o svojoj deci. Istina može da boli, ali je korisno znati je, jer onda možete ranije i reagovati. Lakše je sa problematičnim detetom nego kasnije sa odraslom osobom punom problema.

Greška #8: Živimo naše živote kroz svoju decu. Mi roditelji se veoma ponosimo svojom decom i njihovi uspesi više nas usrećuju nego sopstveni. Međutim, ako se suviše unesemo u njihove živote, zapadamo u opasnost da se previše poistovetimo sa svojom decom i da ih vidimo kao drugu šansu za ostvarenje svojih snova. Odjednom, tu se više ne radi o njima već o nama.

Greška # 7: Želimo da im budemo najbolji prijatelji. Niko ne voli da se deca ljute na njega, ali kad svoj roditeljski posao obavljate valjano, neminovno će do toga doći. Deca će kolutati očima, uzdisati, gunđati i jadikovati što se nisu rodila u drugoj porodici. Međutim, roditelji upravo i treba da budu roditelji i da povuku granice onda kada je to važno. Kada pokušavate da im budete ortaci, postajete previše popustljivi jer želite njihovo odobravanje.

Greška #6: Takmičimo se sa drugim roditeljima. Svaki roditelj ima pomalo takmičarskog duha. Dovoljno je samo da neki drugi roditelj počne da veliča svoje dete na račun vašeg, pa da se taj duh probudi. U korenu ovoga je strah da će nam deca zaostati u trci i zaglaviti kao doživotni mediokriteti.

Naravno da deca treba naporno da rade, da budu svesna da im ništa neće biti servirano na srebrnom poslužavniku već da moraju da se izbore za svoje mesto pod suncem. Međutim, ako ih učimo da gaze preko drugih na putu ka svom cilju, odrastaće bez karaktera. A on je u životu sve.

Greška #5: Požurujemo ih da porastu. Podizanje male dece zahtevno je i fizički i psihički i često smo nestrpljivi da porastu kako bi nam život bio lakši. Takođe smo i radoznali da saznamo kakvi će biti. Šta će ih zanimati, za šta su nadareni?  Zbog toga ne primećujemo male stvari koje čine detinjstvo a koje će nam kasnije tako nedostajati.

Umesto da ih previše pritiskamo da što ranije počnu da se spremaju za život, pustimo ih da budu deca, da se igraju, istražuju. Kroz igru se najbolje uči, a dete se biva samo jednom u životu.

Greška #4: Podižemo dete kakvo želimo, a ne ono koje imamo. Naši snovi o detetovoj budućnosti počinju još dok je u stomaku. Potajno se nadamo da će biti poput nas, samo pametnije i talentovanije.

Međutim, deca obično ispadnu drugačija nego što smo očekivali. Naš zadatak nije da ostvarujemo svoje snove, već da pustimo da se razvijaju u smeru koji njima dogovara.

Greška #3: Zaboravljamo da naša dela više govore od naših reči. Roditelji često mnogo pričaju i drže deci duge lekcije, ali deca zapravo uče gledajući nas šta radimo. A to može biti sasvim suprotno od onog što im govorimo. Treba da obratimo pažnju na to kako se nosimo sa problemima, kako se ponašamo prema prijateljima i neznancima, kako se odnosimo prema bračnom drugu. Primenjujući u praksi određeni model ponašanja, mi im dajemo dozvolu da reaguju na isti način.  Ako želimo da nam deca budu divne osobe, moramo za početak i mi biti takvi.

Greška #2: Sudimo drugim roditeljima i njihovoj deci. Bez obzira na to koliko se ne slažemo sa nečijim roditeljskim stilom, nije naš posao da o tome sudimo. Niko na svetu nije sasvim dobar ili loš – svi smo pomalo i jedno i drugo. Istina je da mi nikad ne znamo tačno kroz šta drugi prolaze i zbog toga treba da se trudimo da ih razumemo umesto da žurimo sa zaključcima.

Greška #1: Potcenjujemo KARAKTER. On je osnova za srećnu i zdravu budućnost i važniji je od bilo koje ocene ili nagrade. Karakter ne možemo na silu usaditi u našu decu, a u uzrastu od 10 – 15 godina neće nam delovati toliko važnim za dete. Međutim, sa 25, 30 i 40 godina najvažnije će za njih biti kako se odnose prema drugima i šta misle o sebi. Ako želimo da razviju karakter, samopouzdanje, snagu i otpornost, moramo ih pustiti da se suoče sa iskušenjima i problemima, i osete ponos koji sledi kada se sa njima na kraju izbore.

Izvor:karikampakis

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s