Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce!

Neprestano me zapanjuju količine bezobrazluka koje roditelji tolerišu svojoj deci. Bio sam svedok scenama kada su se neki sedmogodišnjaci na najružniji način obraćali svojim roditeljima, a ja sam bio jedini u prostoriji kome je to zasmetalo. Jedna frajlica je odbrusila nešto svojoj majci, a ni majka ni otac nisu odreagovali, samo su sedeli kao da se ništa nije dogodilo.

 

 

dete neće da jedeSvaki put kad sednem da razgovaram s novom porodicom, pratim svojih nekoliko principa koji mi daju smernice. Put nekada zna da bude pomalo krivudav – zapravo u većini slučajeva – zato su potrebni neki znakovi pored puta da vas vode u dobrom pravcu.
Kao roditelj, isto tako, morate imati i neka pravila, ne samo za male ljude, već i za one velike.

Ako nemate osnovna načela koja ćete pratiti, vrlo je moguće da ćete se negde usput izgubiti. Principi su korisni. Principi služe da ih se držite kada počne da pada magla. Principi će vas provesti kroz bilo koju situaciju na koju naiđete, jer vam govore u kom pravcu se ide pravo.

Na osnovu iskustava s hiljadama klinaca, i s dvojicom svojih sinova, došao sam do pravila za koja smatram da su najvažnija. Ukupno ih ima deset i mada na kraju knjige neće biti kontrolnog zadatka iz gradiva, možda ćete želeti da ih imate pri ruci sledećih petnaest do dvadeset godina dok vam deca ne napuste roditeljski dom. Dobro je što ta pravila nikada ne zastarevaju, niti ih treba dorađivati.

Potrebno ih je samo čuvati u glavi, negde gde su „pri ruci” i uspećete da isplivate iz svakojakih situacija.

1. Zapamtite tri puta „O”

Odnos, odnos, odnos.

Ovo je najvažnije pravilo od svih. Ako ni jedno drugo ne zapamtite, ovo treba čvrsto da vam se ureže u pamćenje. Odnos je jedino što vam ostaje zauvek. Oni koji to zaborave, na sigurnom su putu do bola. Decu je lako kontrolisati – strah će veoma dobro poslužiti u tu svrhu. Problem je u tome što deca odrastaju i na kraju prestaju da vas se plaše. I tada nastupa trenutak kada se okreće ćurak.

slozna porodicaAko vam je strah jedini autoritet, onda ste u velikoj nevolji. Meni možete verovati, jer sam video mnoge porodice u kojima su roditelji smatrali da je zastrašivanje dece (da bi bila dobra) najbolji način da se stvari drže pod kontrolom, ali oni nisu srećni ljudi. Zapravo, to su neke od najnesrećnijih porodica koje viđam.

Celokupna disciplina se svodi na odnos.

Sve što u ovoj knjizi govorim zasniva se na uverenju da odnos koji gradite sa svojom decom određuje i njihovo ponašanje i kakva će deca postati. Vaš najvažniji zadatak kao roditelja jeste da izgradite čvrst odnos sa svojom decom. Ako se usredsredite samo na to, velika je verovatnoća da ćete u 98,6% slučajeva biti uspešni roditelji.

2. Lako je voleti, nije lako dopadati se

Većina dece veruje da ih roditelji vole, čak i oni koje roditelji tuku i napuste. Deca uglavnom ljubav uzimaju zdravo za gotovo. Ali ne misle tako kada je u pitanju njihova dopadljivost roditeljima. Priličan broj dece, mojih malih pacijenata, ne misli da se dopada svojim roditeljima. Zapravo, mnogi su uvereni da im se uopšte ne dopadaju. Uzrok tome je što se velika većina roditelja s kojima radim bori da im se rođena deca dopadnu I dok stignu do mene, sloj po sloj nagomilali se stresovi i frustracije toliko da više ni ne osećaju tlo pod nogama. Često čujem ovakve izjave: „Volim ga, ali mi se više, baš, ni ne dopada.”

Deci je nužno da se dopadaju roditeljima. Ljubav dolazi skoro automatski, ali dopadljivost je voljna stvar. Neko vam se dopada, jer vi tako želite, a ne zato što mora da vam se dopadne. Ljubav se vrti oko dužnosti. Kod dopadljivosti se radi o zabavi, igri, o svim najboljim stvarima.

Kvalitet odnosa u porodici najbolje se vidi po tome koliko u kući ima živahnosti i volje za igru. To podmazuje porodični život – to čini mazivo da se točkovi lakše okreću. Kad god sedim s porodicama kod kojih uočavam nedostatak živahnosti, obuzima me zabrinutost.

Ako se disciplina zasniva na dobrim odnosima, onda je jednako tačno da dobar odnos ne može da se gradi bez živahnosti. Čovek može da voli i usred najcrnjih emocija, ali živahnost zahteva malo svetlosti. Ipak, ne treba da brinete. Pokazaću vam nekoliko načina kako da popravite situaciju ako vam se trenutno čini mračna.

3. Deca su pirane

Deca su proždrljivci naše pažnje. Grabljivice poput pirana. Kad nakratko sednu s vama, mogu da progutaju ogromnu količinu pažnje. Toliko su je gladni da dobiju napad halapljivosti kad god im se pruži prilika. Toliko su je željni da će učiniti bilo šta samo da je dobiju, makar to imalo kobne posledice po njihovu bezbednost. Vaše prosečno dete-pirana će isplivati iz reke i uputiti se na obalu u poteri za volovskom dozom pažnje, makar to vodilo u čistu destrukciju. Morate to razumeti, jer ako ne razumete, nećete ih dovoljno nahraniti. To vam nije dobra strategija, jer ako ih ne nahranite da se zasite, oni će krenuti da jedu vas. Deca, kao i pirane, gladna su pažnje i žive samo da bi se hranila.

Gladne pirane su nevaljale pirane, a takve svakako ne želite u kući. Samo ih dobro hranite, a one će ostati u reci gde i pripadaju.

4. Hranite ono što je dobro, izgladnjujte loše

Iz prethodne priče o piranama sledi sledeća pouka: morate biti pažljivi šta to hranite. Ovo zvuči veoma jednostavno i očigledno, ali deca mogu toliko da vas izvedu iz takta da ćete zapostaviti jednostavne i očigledne stvari, jer činite sve da ne poludite. Ne smete zaboraviti da treba da hranite ono što je dobro, a izgladnjujete ono što je loše.

Ako nešto hranite, ono će se razvijati i rasti. Ako ga izgladnjujete, uvenuće. Vrlo jednostavno. Međutim, mnogi roditelji koji imaju problema sa svojom decom gube ovu činjenicu iz vida, ili nisu zastali i dobro pogledali šta je to što hrane.

Dobro vladanje treba hraniti šakom i kapom, s puno pažnje i pohvala. Loše ponašanje treba primati arktički hladno.

Ako loše ponašanje hranite svojom pažnjom, odgajaćete čudovišta.

U nastavku priče ću vam podrobnije ukazati na to šta ovo znači u svakodnevnoj praksi, ali za sada samo dobro urežite ovo pravilo u mozak: hranite dobro, izgladnjujte loše.

5. Deci su potrebne ograde

Ako ne podignete deci ograde, vi ste ludi. Ovo vam možda deluje suviše grubo, ali kako na uljudan način da kažem ludaku da je lud? Ipak, kao i s bilo kojim stanjem, postoje različiti stepeni ludila.

Hipici, na primer, ne podižu ograde. Hipici smatraju da deci treba dopustiti da slobodno tumaraju svetom. Baš je kul, brate. Lenje bube takođe ne podižu ograde. Lenje bube smatraju da je najlakše ništa ne raditi. Ma, da!

Nežne ljubičice takođe ne podižu ograde. One ne žele ništa da uskrate slatkom malom Tedu da mu slučajno ne bi ugrozili krhko malo samopouzdanje. Ako upravo prevrćete očima na ovo, vreme je da krenete u akciju.

Ni opuštenjaci ne podižu ograde, pošto hoće da budu prijatelji sa svojom decom. Opuštenjaci žele da budu drugari, a ne roditelji.

Svi ovi ljudi završe u mojoj ordinaciji: hipici, lenje bube, nežne ljubičice i opuštenjaci. Svi su oni nesrećni i svi se pitaju zašto im je dete tako užasno.

Deci jesu potrebne ograde. Postavite pravila, da se zna gde su granice i pridržavajte ih se najstrože što možete. U prirodi je dece da idu napred dokle god ne stignu do ograde. Nekoj deci je dovoljno što znaju da ograda postoji, drugoj je potrebno da nekoliko puta nalete na nju, ali svima njima je potrebna neka ograda.

Svet bez ograda je za malog čoveka opasno i zastrašujuće mesto. Ograde kažu: „Dovde možeš ići, ali dalje ne možeš.” Ograde pružaju osećaj bezbednosti i sigurnosti. Ograde vam pomažu da utvrdite gde vam je mesto. Ograde ne dozvoljavaju da uđe nešto loše.

Da ponovim još jednom: deci su potrebne ograde.

6. Budite dosledni (koliko god možete)

razmazeno deteKada sam, kao mlad student kliničke psihologije pun ideala, krenuo u život, sve mi se činilo mnogo jasnije i jednostavnije. Sedeo bih u sobi s umornim, očajnim roditeljima i pitao se kako je moguće da ne uočavaju problem. Za mene je on bio toliko vidan da je prosto bolo oči.

„Tajna je u tome”, govorio bih onim jadnim ljudima tonom zen mudraca kakav samo dvadesetogodišnji početnik može da ima, „da morate biti dosledni.”

Izgovorio bih to s apsolutnom lakoćom, a poslednju reč naglasio kako je valjda Mojsije učinio kada je ljudima doneo mudrost s planine Sinaj. Ponekad vam je potrebno malo pažljivijeg naglašavanja da bi široke mase shvatile smisao i dubinu onoga što govorite. Shvatili smo to i Mojsije i ja.

Budite dosledni. Pa to je tako očigledno!

Kakav sam kompletan idiot bio! Nesumnjivo sam bio dobronameran, nadam se i dobrodušan, ali svakako potpuni idiot.

Vremenom sam i ja dobio decu – dva sina – i tada se sve potpuno promenilo. Sada moja definicija doslednosti glasi: ako dosledno uspem da izbegnem svoje preterano učestale nagone da bacim decu kroz prozor, znači da sam imao uspešan dan.

Sve ostalo je slobodan izbor. Baš sve. Čak i doslednost. Pogotovo doslednost.

Kada ste roditelj, donosite one odluke, koje vas koštaju najmanje nerava. Da se ja obratim za pomoć terapeutu zbog svoje dece i naiđem na verziju sebe od dvadeset i nešto godina, odalamio bih ga da bi sve zvečalo. Sve bi mu zujalo u ušima.

„Doslednost?” – vrištao bih na sav glas, pomalo histerično, pa bih ga ponovo veselo opaučio dok bi on pokušavao da se sakrije ispod stolice cvileći kao beba. „Pa to je sjajno”, rekao bih, naglašavajući poentu još jednim krošeom. „Pa kako se ja toga nisam setio, o mudri, prepametni čoveče!” Zviznuo bih ga opet i opet, sve dok mi šaka ne zabridi i dok ne osetim krajnje zadovoljstvo.

Zato budite dosledni koliko god možete.

Nastojte da isterate apsolutnu doslednost ako baš morate, ali nemojte biti preterano strogi prema sebi kada u nekim trenucima ostanete bez zaliha doslednosti.

7. Ne tolerišite bezobrazluk

Neprestano me zapanjuju količine bezobrazluka koje roditelji tolerišu svojoj deci. Bio sam svedok scenama kada su se neki sedmogodišnjaci na najružniji način obraćali svojim roditeljima, a ja sam bio jedini u prostoriji kome je to zasmetalo. Jedna frajlica je odbrusila nešto svojoj majci, a ni majka ni otac nisu odreagovali, samo su sedeli kao da se ništa nije dogodilo.

Halo?!?

Tako nešto se ne dešava u mojoj ordinaciji. Kada neka damica ili neki dripac izgovori nešto nepristojno mami ili tati u mojoj ordinaciji, prvo što uradim – prekidam takav razgovor. A posle, kada deca izađu iz sobe, napadam sve odrasle koji tu sede i ignorišu to što se upravo dogodilo.

Ne možete decu uvek sprečiti, desi se da im se otme pokoja nepristojna. To je u prirodi svakog deteta i povremeno se ispolji, ali vi to ne treba da tolerišete. Nećete sedeti skrštenih ruku i gledati kako to uzima maha. Jer ako to uradite, siguran vam je put do nevolje.

Ne treba biti surovi diktator koji će satrati svaki znak dečjeg neslaganja.

Neslaganje je sastavni deo procesa odrastanja. Nepoštovanje je, međutim, potpuno druga stvar. Neslaganje i rasprava su pozitivni. Oni su znak da dobro radite svoj roditeljski posao – znak da vam deca rastu i razvijaju svoje samostalno mišljenje. Odgajate ih tako da misle svojom glavom, jer kada oni budu spremni da napuste roditeljski dom, vaša glava će biti umorna i biće joj potreban odmor. Njima će trebati sopstvena glava – verujte mi – zato je neslaganje dobra stvar.

Nepoštovanje nije dobra stvar. Da se stručno izrazim, nepoštovanje je bezobrazluk.

I nipošto ga ne smete tolerisati.

8. Morate, morate, morate imati plan

deca batineJedino što se slučajno događa jesu nesrećni slučajevi. Prema tome, ni vaš cilj nije da decu vaspitavate slučajno, jer to ne bi bilo ni lepo. Cilj vam je da roditeljstvujete planski, s namerom, što znači da morate, morate, morate da imate plan.

Naravno, to ne znači da morate sesti i sačiniti neki ultramoderan poslovni plan. Ne treba da pišete elaborat od dvanaest stranica u kojem ćete razraditi svoje planirane ciljeve i merljive rezultate. Ne treba jednom godišnje da uzimate slobodne dane i zakopavate se u analizu plana iz prethodne godine (osim, naravno, ako želite da vam to bude razlog da babi i dedi uvalite klince preko vikenda kako biste vi nekud otperjali na odmor).

Zato se opustite. Ne želim da propagiram ništa od tih gluposti. Ali plan vam je svakako neophodan.

Pod tim podrazumevam da povremeno treba da sednete i razmislite šta ćete uraditi pre nego što se nešto dogodi. Ako imate problem, morate odvojiti malo vremena da utvrdite šta je zapravo problem, koje su vam mogućnosti i potom da odlučite šta ćete preduzeti da problem rešite. Za ovo vam ne treba mnogo vremena. Ponekad je dovoljna pauza za reklamu u toku filma, mada nekad traje i duže. Kakav god da je slučaj, morate malo zastati da razmislite i da isplanirate.

U nastavku knjige pokazaću vam šta tačno podrazumevam pod „gore navedenim”, jer ćemo razmotriti mnogo različitih planova koje sam razradio s mnogim različitim porodicama koje su se borile s mnogim različitim problemima. Za sada, kao opšte pravilo, zapamtite da uvek morate da imate plan.

Triput meri, jednom seci – samo to hoću da kažem.

9. Svako ponašanje nešto govori

Ovo pravilo je jednostavno ali neverovatno važno.

Kada posmatram ponašanje bilo kog deteta, bez obzira ko je ili šta radi, uvek krećem od pretpostavke da je ponašanje način tog malog čoveka da saopšti nešto što ne ume ili ne želi da iskaže rečima.

Ponašanje je samo drugačiji vid komunikacije. Ako se dete iskrade kroz prozor i pobegne u mrak, ono time želi nešto da kaže. Deca će češće komunicirati svojim ponašanjem nego što će koristiti reči. Klinci zaista imaju mnogo emocija, ali obično nisu vešti s rečima i ne umeju da izraze ta osećanja.

Zato oni svojim ponašanjem govore ono što osećaju.

Loše ponašanje nije samo loše ponašanje – to je način na koji razgovara malo biće. Obično time ukazuje na to da je jedno od prethodnih osam pravila u nekom segmentu zapostavljeno. Loše ponašanje je najčešće put kojim će male pirane doći do željene pažnje. One su gladne i doći će do hrane kako god znaju i umeju.

Moj posao s decom s kojom radim, kao i vaš zadatak s vašom decom jeste da otkrijemo šta njihovo ponašanje govori. Šta oni zapravo žele? U većini slučajeva, ako razaznate šta njihovi postupci zaista znače, prešli ste sedamdeset pet posto puta do rešenja problema.

10. Pustite buru da se stiša

Nedavno sam razgovarao s jednim prijateljem o tome koliko nam se život promenio otkad imamo decu. On je prokomentarisao kako prosto obožava da sluša veoma zauzete poslovne ljude – lekare, advokate i njima slične – kako razgovaraju o deci i svi oni zastupaju stav da je moguće imati decu i sve uspešno pozavršavati. Ništa lakše, po njihovim rečima, treba samo dobro rasporediti obaveze. Potrebna je samo dobra organizacija.

Bože, kako smo se smejali!

Kada imate decu, kao da ste pozvali sve sile haosa u svoj život. Ne možete ništa bolje da se organizujete tokom ludila podizanja dece nego što biste se organizovali kada naiđe tornado. Kada vetar krene, krenete i vi.

Veoma je važno ovo razumeti i prihvatiti. Ako ne učinite to, borićete se protiv haosa. Pobunićete se protiv cele te nepravde. Mislićete da bi trebalo da sve bude jednostavnije i zbog toga ćete biti nezadovoljni, čak i besni.

Pustite buru da se stiša, primite je zenovskom mirnoćom, jer je haos jednak za sve nas.

Nekim danima u našoj kući, bez ikakvog očiglednog razloga, stvari nezaustavljivo krenu naopako. Planete jednostavno budu u pogrešnoj konstelaciji i otvore se vrata pakla. Jedno veče, na primer, samo tri sata ranije bili smo u epicentru nekoliko manjih erupcija. Mališani su bili kenjkavi, potom nevaljali, onda su pružali otpor, i na kraju je sve eksplodiralo. Ličilo je na scenu iz onih mini-serija o kraju sveta. Ljudi su bežali i vrištali na sve strane.

U takvim prilikama ništa vam ne preostaje nego da se povučete u neki miran ćošak i pustite da se bura smiri. Nema nikakve svrhe da joj se suprotstavljate, jer ne postoji način da izbegnete ludilo takvih trenutaka. Možete samo čvrsto da držite ruke na kormilu, pomno pratite kompas i plovite niz vodu dok se more ne smiri.

Dok ovo pišem, šolja tople kafe širi miomiris sa stola prema meni, dečaci su ušuškani u krevetima i spavaju snom upravo palih anđela, a majka im dremka ispred televizora. U svetu je sve u najboljem redu. Za osam sati će se ponovo svi probuditi i ponovo ćemo isploviti, a do tada nam je život sladak.

Pustite buru da se stiša, mornari. Šta vam drugo preostaje?

Najdzel LataPRAVILA

1. Zapamtite tri puta „O”
2. Lako je voleti, nije lako dopadati se
3. Deca su pirane
4. Hranite ono što je dobro, izgladnjujte loše
5. Deci su potrebne ograde
6. Budite dosledni (koliko god možete)
7. Ne tolerišite bezobrazluk
8. Morate, morate, morate imati plan
9. Svako ponašanje nešto govori
10. Pustite buru da se stiša

(Odlomak iz knjige „Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce“ autora Najdžela Late, PsihoPolis – Novi Sad)

Advertisements

7 thoughts on “Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce!

  1. Povratni ping: Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce! | OBLAK ZNANJA ZA UČITELJE

  2. Povratni ping: Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce! | учитељица Лала

  3. Povratni ping: (Не)пријатна изненађења | Био-блог

  4. Sve ovo ima smisla samo ako se pre svega ispuni osnovni preduslov: roditelj mora biti zrela, formirana i vaspitana ličnost.
    U suprotnom, ništa od ovoga ne vredi.

  5. citiram …“dečaci su ušuškani u krevetima i spavaju snom upravo palih anđela, a majka im…“ PALIH ANDJELA? hahahaha :-)….neverovatno!!

  6. Ova knjiga mi je bila spas kad sam se nasla u beznadju. Izabrala sam je po naslovu, vec sam bila na ivici zivaca. Sjajna knjiga, za svaku preporuku! 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s