Devojčica iz Brankovine

Autor Vidosava Stojšin Neda,učiteljica u penziji

 

Лица: девојчица, мајка

Радња се одвија у дворишту сеоске куће

Мајка излази из куће, гледа лево, десно, пође неколико корака напред, застане.

МАЈКА: Десо! Десанка! (виче, а онда као за себе) Где је то дете? (виче гласније) Десо! (ослушкује)
О, Боже, где је то дете!? Сва су деца ту, само ње нема. Морам је потражити. Можда се сакрила!?

ДЕСАНКА(издалека): Мајко, ево ме (приближава се носећи у рукама огроман букет пољског цвећа).

МАЈКА: Забога, дете, па где си била досад?

ДЕСАНКА: Била сам на ливади. Мајко, посматрала сам цвеће, пчеле, а видела сам великог, лепог лептира. Слетео ми је на косу. Само да си га видела!

МАЈКА: Бог с тобом дете. Цвеће, пчеле, лептири – зар те све то више привлачи него игра с другом децом. Да ли ти је чело вруће? Да ли те боли глава?

ДЕСАНКА: Није ми чело вруће и не боли ме глава: нисам болесна. Ја сам срећна, мајко, кад сам на ливади, у свету бубица, травки, цврчака. Удишем мирисе, слушам песму ветра.

МАЈКА: Да, да, ливада је лепа и мирисна, али дете, зашто си сама?

ДЕСАНКА: Нисам сама – ено онај зец што нас посматра, ова шева што је прелетела, овај бумбар што је слетео на цвет невена, то је моје друштво. О њима ћу, кад научим да пишем, писати приче и песме као оне што нам је читао деда, а можда и лепше.

МАЈКА: Кћери моја, идемо у кућу, треба да се припремимо за ручак, а само Бог зна шта ће бити кад порастеш. Можда ће твоји снови постати стварност.

ДЕСАНКА: Желим брзо да порастем и да пишем, пишем, пишем…Мајко, хоће ли деца читати књиге које ја напишем?

Мајка (нежно је загрли): Хоће, Десо, читаће.

ДЕСАНКА: И ђаци нашег оца?

МАЈКА: И они.

ДЕСАНКА: Рећи ће: То је писала она Десанка што се играла с нама у школском дворишту у Бранковини.

МАЈКА: Баш ће тако рећи, кћери.

(улазе у кућу)