Cvet koji večito cveta

Цвет који вечито цвета – преузето са блога Луције Тасић

(По мотивима финске народне бајке)
Ликови:Деда (приповедач), три кћери, Отац, Медвед, Краљевић
ПРВА СЦЕНА
                               ДЕДА: Била једном једна вештица,
                                          врло ружног и наказног лица,
                                           на коме се огледало зло,
                                           зато беше наборано сво.
                                           Седа коса по земљи се вуче,
                                           зла вештица и бркове суче,
                                          где год ногом по земљи стане,
                                          зелена трава са ње нестане,
                                          ал’ ћерка јој лепотица била,
                                           лепша беше нег’ и једна вила.
                                           Краљевић је туда пролазио,
                                           лепотицу бајну је спазио,
                                           заљуби се у њу истог трена,
                                            требала је њему добра жена.
                                           Кад угледа њену страшну маму,
                                           боцну коња и оде у таму,
                                           вештица је чини тад бацила,
                                           Краљевића у Медведа претворила.
                                            Медвед беше чупав и огроман,
                                           ружан, длакав, али много добар,
                                           од краљевине, мочвара се створи,
                                           остадоше само бели двори.
ДРУГА СЦЕНА
                    МЕДВЕД:  Мој животе, шта ћу сада ја,
                                         како  да се борим против зла?
                                         Ове чини страшне су и тешке,
                                         ја не могу, исправити грешке,
                                          ко ће мене оваквог волети,
                                          и са мном живот поделити,
                                          ни једна на свету жена,
                                          не жели мужа Медведа.
ТРЕЋА СЦЕНА
                            ДЕДА: У једној другој земљи
                                              имао је отац три кћери,
                                              био је богати трговац,
                                              имао је и злато и новац,
                                               на пут је далеки кренуо
                                               и своје кћери позвао.
                             ОТАЦ: Драге кћери, ја се на пут спремам,
                                       никог другог, осим вас ја немам,
                                      ваше жеље хоћу да испуним
                                        и свакакве поклоне да купим.
              НАЈСТАРИЈА КЋИ: Донеси ми кадифе и свиле,
                                        што имају само лепе виле,
                                        донеси ми и мекога крзна
                                         да ми буде топла, зимска бунда.
             СРЕДЊА КЋИ: Донеси ми драгога камења,
                                  наруквица и златног прстења.
              ОТАЦ: Реци кћери, мезимице моја         ,
                         остала је само жеља твоја.
              НАЈМЛАЂА КЋИ: Не знам да ли овај свет
                                        има тако лепи цвет,
                                        који увек дивно цвета,
                                        а не само преко лета.
                                        Донеси ми тај цвет тата
                                        да окитим кућна врата.
ОТАЦ: Остајте ми кћери у весељу,
                                                                  испунићу сваку вашу жељу!
ЧЕТВРТА СЦЕНА
                   ДЕДА: Тата је на пут отишао
                                  и своју робу продао,
                                  купио је злата и драгог камења,
                                   наруквица и златног прстења,
                                   купио је кадифе и свиле
                                 што имају само лепе виле,
                                 крзна разног, за монденски свет,
                                али није пронашао цвет.
                                Кренуо је он кући са пута,
                                 невреме је било, па залута,
                                  пут га води у мочвару неку,
                                  у земљу непознату и далеку.
                                  У мочвари дворац је сијао,
                                 уђе Отац, одмори се мало,
                                   дворац беше раскошан и леп,
                                   какав није ни видео свет.
                                   Отац га је добро разгледао
                                    и у њему цветак угледао,
                                    помислио на своју ћеркицу
                                     и са цвета убрао латицу.
ПЕТА СЦЕНА
                   
                     ОТАЦ: Понећу овај цвет за моју мезимицу,
                                 обрадоваћу своју лепотицу,
                                 можда је то цвет који стално цвета,
                                 а не само преко лета.
                  ( Чује се гласна рика и појављује се Медвед.)
                   МЕДВЕД: Зашто кидаш мој најлепши цвет?
                                      Какав је то незахвалан гест?
                     ОТАЦ: Опрости ми, нисам знао,
                               да сам зло учинио.
                                Моја ћерка лепотица,
                                желела је цвет са пуно латица,
                                који цвета без престанка,
                                да окити кућна врата.
                  МЕДВЕД: Незахналник један ти си
                                      и за ову кућу ниси!
                   ОТАЦ: Незахвалан нисам добри Медо,
                                само сам хтео да обрадујем чедо.
                    МЕДВЕД: Е сада ћеш мене обрадовати,
                                   твоје чедо мораћеш ми дати!
                                    Кажеш да ти је ћерка лепа
                                    и да воли цвеће које цвета?
                   ОТАЦ: Лепотица она је права
                              и врло је мудра глава,
                               јако скромна и поштена,
                              много радна, много врeдна.
                   МЕДВЕД: Ја сам сам у овом двору,
                                  надао сам се таквом створу,
                                   ова кућа нема домаћицу,
                                   зато ћеш ми довестуи ћеркицу.
                 ОТАЦ: Не могу то урадити
                             и ћерки живот упропастити.
                 МЕДВЕД: Е, онда никуд не идеш,
                                 твоја ћерка неће добити цвет,
                                  чекаће те и теби се надати
                                 и цео ће живот плакати,
                                 несрећна ће она бити,
                                 нико је неће  утешити.
               ОТАЦ: То не могу да дозволим,
                          ја је Медо много волим.
              МЕДВЕД: Онда слушај шта предлажем,
                             и уради како кажем,
                              за пут је припреми
                             и у дворе пошаљи,
                              ја ћу је уместо тебе чувати
                             и ручак ћу јој сваки дан кувати.
             ОТАЦ: Обећавам да ће бити тако
                        али није баш ни мало лако.
ШЕСТА СЦЕНА
                              НАЈСТАРИЈА КЋИ:Да ли ми се само чини
                                                         или видим у даљини
                                                         да коњи прашину дижу
                                                         и нашој кући стижу?
                               СРЕДЊА КЋИ: То наш отац долази,
                                                     кроз капију пролази.
  
                              ОТАЦ: Дођите кћери миле моје,
                                         тата кући стигао је.
                               (Кћери љубе тату.)     
                             НАЈМЛАЂА КЋИ: Путовање је дуго било,
                                                      да ли си се уморио?
                            ОТАЦ: Уморан сам , то признајем
                                      али се због нечег кајем,
                                       туга умор потире,
                                        бол из срца извире.
                           СРЕДЊА КЋИ: Ако ниси донео дарове,
                                                  није важно, ми имамо све.
                            ОТАЦ: Дарови су децо ту,
                                      али кренуло је по злу,
                                       не знам како да вам кажем,
                                       но не смем ни да слажем.
                            НАЈСТАРИЈА КЋИ: Реци онда шта се десило,
                                                       све ћемо заједно да пребродимо.
                          ОТАЦ: Киша је падала као луда
                                    муње су севале свуда,
                                     као да је небо проплакало
                                     и с пута сам скренуо мало,
                                     ветар је фијукао злокобно кроз мрак
                                     и испред нас се указа замак.
                         НАЈМЛАЂА КЋИ: Реци тата шта је било,
                                               шта се онда десило?
                          ОТАЦ: По замку сам прошетао,
                                    и вечеру затекао                       .
                                     то је била раскош права,
                                     као да је неком слава,
                                      постељина бела снежна,
                                      беше децо тако нежна,
                                      умор тешки савладао,
                                      сан ме слатки надвладао.
                           СРЕДЊА КЋИ:У чему је проблем Оче,
                                                 имао си шта ти срце хоће.
                          ОТАЦ: Ујутро је сто постављен био,
                                        лепо сам јео и млеко попио,
                                        на прозору цвеће је цветало
                                        и сетих се шта сам обећао,
                                        убрао сам ја латицу једну,
                                        кад страшан глас  иза леђа ме прену.
                          НАЈСТАРИЈА КЋИ: Ко те тако трже,
                                                     причај Оче брже?
                             ОТАЦ: То је био кућевласник,
                                        Медвед силан, прави опасник.
                                        Цветак ми је поклонио,
                                        ал’ страшно се наљутио,
                                       што сам цвеће ја убрао,
                                        а нисам га ни питао,
                                        зато мораш ти сад кћери,
                                        да живиш код страшне звери,
                                        ако тако не буде,
                                        појешће нас онда све.
                         НАЈМЛАЂА КЋИ: Идем да се спремим тата,
                                                  одлазим кроз наша врата,
                                                  у двор бели, да живим,
                                                  и судбину да кривим,
                                                   што ме младу зароби
                                                   и Медведу поклони.
                        ОТАЦ: (Говори кроз плач.)
                                    Опрости ми дете моје,
                                   желео сам ја најбоље,
                                   да сам нешто наслутио,
                                    никад не бих ни свратио,
                                    у двор бели на конак,
                                   ишао бих сам кроз мрак.
                                   Опрости сад тати свом,
                                    што због мене мењаш дом,
                                    нек те срећа увек прати
                                    и тати се своме врати!
СЕДМА СЦЕНА
                          МЕДВЕД: Добро дошла лепотице,
                                         да погледам твоје лице.
                                          ( Дира девојку по лицу.)
                                          Кожа ти је као свила,
                                           лепша си нег’ горска вила,
                                           твој тата је у праву био,
                                           лепшу жену нисам видео.
                        НАЈМЛАЂА КЋИ: Дошла сам да ти испуним жељу
                                                 и да живиш у весељу,
                                                  сестре моје и оца да спасем,
                                                  а свој млади живот да жртвујем.
                         МЕДВЕД: Твоја је жртва велика,
                                        јача си од челика,
                                        али немој бити тужна тако,
                                        јер схватићеш врло лако,
                                        да ја нисам тако злобан,
                                        имао сам случај кобан.
                                        Вештица ме тако осудила,
                                        страшне чини на мене бацила,
                                        али више не смем ништа рећи,
                                        остаје ми да се надам срећи.
                      НАЈМЛАЂА КЋИ: Ја сам расла у природи,
                                               животиње много волим,
                                               зато ме немој појести
                                               пријатељ ћу ти постати.
                     МЕДВЕД: Већ дуго чекам пријатеља,
                                     то ми је једина жеља,
                                      тешки су у самоћи дани
                                      зато те молим, остани.
                                      Од свега ћу те чувати
                                       и ручак ћу ти кувати,
                                       од сваког зла бранити,
                                       само ме немој оставити.
ОСМА СЦЕНА
                              ДЕДА: Девојка је у двору остала,
                                             ни мало се није покајала,
                                             Медвед је пажљив и нежан био,
                                             сваку јој жељу испунио,
                                             угађао јој на више начина,
                                             живот у двору, био је милина.
                                             Она га је по глави гладила
                                             и трње му из шапе вадила.
                                             Медвед је учен и образован био
                                              и свуд је по свету пролазио,
                                              једног дана спази лепотицу,
                                              са сузама на прелепом лицу.
                            МЕДВЕД: Зашто плачеш, моја лепотице ,
                                           зашто сузе квасе твоје лице?
                            НАЈМЛАЂА КЋИ: Сањала сам ја моју кућицу,
                                                     шуму моју и моју баштицу,
                                                      цвеће лепо у њој процветало,
                                                     па ме зове, да га видим мало.
                                                     У кућици тата и сестрице,
                                                     плачу оне не види им се лице,
                                                     оне плачу што мене нема,
                                                     а свадба се сестри мојој  спрема,
                                                     она Медо удаје се,
                                                     али ни мало не радује се
                                                     зато што не могу да дођем
                                                     и деверуша да јој будем.
                         МЕДВЕД: И ја сам некад имао сестру,
                                    веселу девојчицу, живахну, лепу,
                                    ал’  судбина од ње ме одвоји,
                                    остадоше само снови моји,
                                     и у сну ме зове она сада,
                                    надам се видећу је некада.
                        НАЈМЛАЂА КЋИ: Онда знаш шта љубав значи,
                                       то је звезда која зрачи,
                                       која вечно светом пламти
                                       и увек се она памти.
                        МЕДВЕД: Шта је љубав, добро знам,
                                       нисам увек био сам,
                                       волео сам и вољен сам био,
                                       док ме живот није осудио.
                       НАЈМЛАЂА КЋИ: Док на пут нисам пошла
                                       и у твоју кућу дошла,
                                        сестре и отац мој
                                        били су цео свет мој.
                                        И тебе сам заволела,
                                        ал’ бих ипак кући хтела,
                                        да још једном оца видим,
                                       а сестрици да се дивим,
                                         кад у белом буде она,
                                        кад зазвоне црквена звона,
                                        и огласе њено венчање,
                                        нашој кући на радовање.
                    МЕДВЕД: Моје срце није стена
                                   да за љубав места нема,
                                   ја те волим душом целом
                                   и овим медвеђим телом,
                                   плашим се ако кући одеш ти,
                                   никад се нећеш вратити.
                 НАЈМЛАЂА КЋИ: Неће Медо тако бити,
                                ја се морам вратити,
                                јер си увек добар био,
                                од свега ме заштитио,
                                сваку жељу испунио.
                МЕДВЕД: Онда иди, моја драга
                                и врати се за три дана,
                                 пре но што ће сунце заћи,
                                 иначе ме нећеш наћи.
              НАЈМЛАЂА КЋИ: (Љуби и грли Меду.)
                                       Баш ти хвала, мили мој,
                                        послушаћу савет твој,
                                      вратићу се до вечери,
                                      улепшаћу живот теби.
ДЕВЕТА СЦЕНА
                                ДЕДА: Девојка је кући била,
                                                 жељу сестри испунила,
                                                 наговарали су је сви,
                                                 да се у мочвару не врати.
                                                 Није она савете слушала,
                                                 већ да објасни је покушала,
                                                 да њено срце за Меду бије
                                                 и да не може то да сакрије.
                                НАЈМЛАЂА КЋИ: Драги тата, морам ићи
                                                         и пре мрака у двор стићи.
                                ОТАЦ: Немој кћери, кад те молим,
                                          схвати колико те волим,
                                          недостаје ми твој звонки глас,
                                          твој драги осмех и лепи стас.
                                НАЈМЛАЂА КЋИ: Недостајете и ви тата мени,
                                                          али ми душа, нешто друго жели,
                                                           да се вратим у мочвару ону,
                                                           да са Медом, чекам зиму нову.
                               ОТАЦ: Како можеш с њим живот да делиш,
                                         да самујеш а да се веселиш?
                               НАЈМЛАЂА КЋИ: Увек си ме тата ти чувао
                                                        и за моју будућност страховао,
                                                        сад ме исто Меда тако чува,
                                                        зауставља ветар који дува,
                                                        утишава птице сваки дан,
                                                        да ја имам тих и миран сан,
                                                        за мене би скин’о  звезду с неба
                                                        и моја му љубав сада треба.
                           ОТАЦ: Иди кћери, с благословом мојим
                                        и поживи ти са Медом твојим,
                                        ако некад не буде ти лепо,
                                        врати ми се моја мила ћерко!
                         НАЈМЛАЂА КЋИ: (Љуби оца.)
                                                 Хвала Оче на твоме савету,
                                                  ја те волим највише на свету.
ДЕСЕТА СЦЕНА
                         ДЕДА: Док је ћерка са татом причала,
                                         зла вештица руке је трљала,
                                         задовољна она сад је била,
                                         девојка је у двор закаснила.
                                         Клетва ће се остварити сада,
                                         дворац цео, у земљу пропада,
                                          а са њиме, Меда ће да страда,
                                         мочваром ће тама да завлада.
                                         Девојка се двору приближила,
                                         задовољна и срећна је била
                                         што ће Меду поново видети
                                         и са њиме заувек живети,
                                          кад одједном, земља се отвори
                                          пропадоше у њу бели двори.
                         НАЈМЛАЂА КЋИ: (Плаче.)
                                                  Боже мили, шта сам урадила,
                                                  несрећу сам ову направила!
                       МЕДВЕД: ( Чује се глас иза паравана, Медвед се не појављује.)
                                        Јеси л’ ти то, лепотице моја?
                       НАЈМЛАЂА КЋИ: Ту сам Медо и знај да сам твоја!
                                                 Ја те волим као цвеће росу,
                                                 к’о ћелавац косу,
                                                 к’о славуј свој гај,
                                                 к’о верник блажени рај.
                        МЕДВЕД: Скачи, мила, у рупу и ти,
                                   да заједно можемо умрети!
ЈЕДАНАЕСТА СЦЕНА
                               ДЕДА: У рупу је девојка скочила
                                                 и доброга Меду загрлила,
                                                  зло је борбу изгубило,
                                                  проклетство се није остварило.
                                                  Девојка и Меда су се загрлили
                                                  и у сан су утонули,
                                                  кад је бела зора осванула,
                                                  девојка је занемела од чуда.
                                НАЈМЛАЂА КЋИ: Шта се ово ноћас десило,
                                                         где се Меда преселио?
                                                          Одакле се створи овај младић,
                                                          рекла бих да је Краљевић.
                                КРАЉЕВИЋ: (Клања се.)
                                                    На услузи, теби лепотице,
                                                     загледај се ти у моје лице,
                                                    моје очи неће да те лажу,
                                                    оне ће истину да кажу.
                                НАЈМЛАЂА КЋИ: Само ме је Меда, овако гледао,
                                                         али он је заувек нестао.
                                КРАЉЕВИЋ: Није драга, он пред тобом стоји
                                                   и најсрећније минуте броји,
                                                    вештица ме у Меду претворила,
                                                   а ти си ме човеком створила.
                                НАЈМЛАЂА КЋИ: Да л’ је сан или јава,
                                                         не разуме моја глава?
                                КРАЉЕВИЋ: Није сан, ово је бајка,
                                                    рођена си да будеш мајка,
                                                     малих дечака и девојчица,
                                                     рођена си да будеш краљица.
                                                     Буди ми жена, љубав ми пружи,
                                                     живећемо к’о срећни људи!
                            НАЈМЛАЂА КЋИ: Љубави моја, твоја сам знај,
                                                     доживели смо баш срећан крај.
                            КРАЉЕВИЋ: Да оног цвета било није,
                                                не бих се ослободио чаролије,
                                                ал’ љубав је јача сила,
                                                она свима даје крила,
                                                 љубав је најлепши цвет,
                                                 што га има овај свет,
                                                 то је цвет што увек цвета,
                                                 а не само преко лета.
                        НАЈМЛАЂА КЋИ: Такав цвет сам и тражила,
                                                            жеља ми се испунила.
                                                                   Из књиге “Лутка из ђачког кутка“
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s