Децембар у Срему-Луција Тасић
Ликови: (Наратор, Деда Децембар, Зека, Сремац, Сремица)
ПРВА СЦЕНА:
ПРИПОВЕДАЧ:
У једном малом месту у Срему
зима је била и све у снегу.
Деда Децембар беле косе,
обуо чизме на ноге босе,
у санке упрего два бела коња,
па се санкао преко сремских поља.
А она беху сребром посута,
није било никаквог пута.
Добри је деда тражио пут
и постао је помало љут.
Све је завејано, и све је бело,
од пахуљица не види се село…
Испред саоница искочио је Зека
и проговорио гласом човека:
ЗЕКА:
Драги добри деда,
та сав си од леда,
куда си се запутио
и што си се наљутио?
ДЕЦЕМБАР:
Пошао сам у село,
тамо све је весело,
људи ми се радују
и жељно ме чекају.
ЗЕКА:
Како могу да ти се радују,
кад сви због тебе цвокоћу?
Заледио си гране дрвећа,
остаће такве до раног пролећа,
заледио си лепотице јеле,
иглице њихове сада су беле,
животиње се тресу од студи,
а тресу се и добри сремски људи.
Морају у куће да се склањају
и своје послове да остављају.
ДЕЦЕМБАР:
Није све тако мали Зеко
упамти добро шта сам рек’о:
уморни Сремци, Децембар воле,
тада се спремају свињокоље.
Мирише лепо у сваком дворишту,
ватра пуцкета у сваком огњишту,
пуне су корпе кобасица,
џигерњача и крвавица,
спремају се шунке и кулени
који трају до касне јесени.
ЗЕКА:
Шунка је преслана, а кулен љут,
не би их јео ни да сам луд!
ДЕЦЕМБАР:
Није за тебе такво јако јело
зато волиш лето, топло, врело.
Али Сремци, то су здрави људи,
зачињена храна, њима чула буди.
ЗЕКА:
Каква чула? Иди с миром!
Боље да се хране сиром!
Сир је здрава храна лепа,
а здрава је и шаргарепа,
а тек купус, леп, зелени
укусом својим зечеве плени.
ДЕЦЕМБАР:
Слажем се с тобом, малени Зеко
и не бих никад све то порек’о,
здрава је храна, све то што велиш,
ал’ ти си биљојед и све то желиш,
Сремци ипак воле нешто мрсно,
они се хране разноврсно.
ЗЕКА:
Шта још воле?
Причај деда!
Они једу све од реда.
ДЕЦЕМБАР:
Воле разну тестенину,
крофне, кифле,
пилетину,
штрудле, ташке
и сланину,
ајмокац и говедину.
Гурмани су они прави,
сваки Сремац, храну слави.
ЗЕКА:
Па ти Сремци једу само!
Да ли раде барем мало?
ДЕЦЕМБАР:
Раде, раде итекако
ни мало им није лако.
Још у рано пролеће,
њихова тешка мука креће:
сеју њиве и дрљају,
саде баште и шпартају.
Зато свега има и све је лепо,
али раде Сремци и цело лето.
Да није ове сремске равнице
не би било слатке лубенице.
ЗЕКА:
За лубенице њихове знам,
пробао сам их пар пута сам,
грицкао сам им оклоп зелени,
кад поче средина да се црвени,
низ њушку моју, цедио се сок,
уживао сам у сласти… док,
не излети пред мене ловачки пас
и морао сам тражити спас.
ДЕЦЕМБАР:
Сигурно си се уплашио?
Како си се јадан спасио?
ЗЕКА:
Срећа је моја што брзо трчим,
а исто тако брзо и учим.
Не једем више лубенице,
безбедније су ми шаргарепице.
ДЕЦЕМБАР:
Лепо је с тобом Зеко зборити
али ја морам пут наставити.
ЗЕКА:
И даље мислим да те не воле.
Зашто настављаш пут кроз поље?
ДЕЦЕМБАР:
Да дам људима снега и иња,
да им буде лепа Нова година.
ЗЕКА:
Онда само иди право.
и остај ми деко здраво!
ДЕЦЕМБАР:
Нађи неки заклон добар
од хладноће сав си модар.
Остај и ти Зеко здраво,
а ја онда одох право.
ДРУГА СЦЕНА:
(Сцена је опремљена као соба.Чује се нека музика из Срема.Сто је постављен.)
СРЕМАЦ:
Деда Децембру, добро нам дошао!
Помислио сам да си само прошао,
кроз наше мало сремачко село
и оставио поље снежно и бело.
ДЕЦЕМБАР:
Мало сам Сремче с пута скренуо
и с једним Зеком пар речи разменио.
Знам да ме чекате, зато долазим,
а онда у следеће село одлазим.
СРЕМАЦ:
Обори су свиња пуни,
па Децембру, сада дуни
да се пале зимске ватре,
да дворишта наша пламте!
(Чује се дување ветра.)
СРЕМАЦ:
Изађи моја лепа женице,
изађи моја вредна Сремице,
да поздравиш нашег деду
и позови комшије да једу!
СРЕМИЦА:
Нека, нека, јела има,
дивно је кад дође зима!
СРЕМАЦ:
Шта нам спремаш домаћице,
мила моја весела Сремице?!
СРЕМИЦА:
Супа од патке на столу чека,
мирисна, бистра, као река.
После ње имамо пуњену патку,
мађарски гулаш, гужвару слатку.
ДЕЦЕМБАР:
Па ко може одолети
тој мирисној храни?
Е, ви Сремци,
гурмани сте прави!
СРЕМИЦА:
“Прво фруштук ондак на пут,“
рекао је један песник
који нам је свима познат,
то је Ђорђе Балашевић.
Певао је о равници,
о багрењу,о салашу,
и како је некад страсно,
пољубио тамо снашу.
Певао је о он о Васи,
о љубави, о чилашу,
и како се добро јело,
и о мађарском чардашу…
СРЕМАЦ:
Доста приче моја жено,
хлади нам се топло јело.
‘Ајде, деда, послужи се
и за путе припреми се!
(Једу сви…)
ДЕДА:
Пријала ми ваша храна,
морам још на пуно страна,
широко је сремско поље,
идем док још имам воље.
СРЕМИЦА:
Иди, деда, и хвала ти,
сад можемо свиње клати,
и пушнице припемати,
и празнике дочекати.
СРЕМАЦ:
Ако се песма у кући не чује,
онда се домаћин госту не радује.
Запевајмо зато на растанку,
ону нашу познату сремачку.
(Певају сви.)
“Диван је кићени Срем
лепо је живет у њем,
Сремица здрава к’о дрен
сладак је пољубац њен.
Срем, Срем, Срем
лепо је живет’ у њем“.
(Сремац и Сремица се грле. Децембар одлази.)
ТРЕЋА СЦЕНА:
ПРИПОВЕДАЧ:
И тако Децембар настави пут.
ни мало није био љут.
Душа му беше к’о сремска равница,
више се није љутио због ситница.
Равница обликује сремска срца,
зато су велика као кућа.
Имају Сремци срца за све,
љубави, вере, као и пре.
Љубазни, весели, вредни и чили,
такви су наши Сремци мили.
Традицију своју поштују
и свакоме се госту радују.
Децембар је прошао Срем цео
и задовољан био оним што је видео,
а видео је сремску врлину
и усред зиме осетио топлину.
Задњег је дана јелке окитио
и лампионе свуда попалио
и док Срем Нову годину чека,
на починак одлази дека.
Испод неба деци треба-Луција Тасић
koracajmo zajedno korak po korak 