Na početku, pođimo od značaja fizičkog vežbanja za dete. Ovo bi trebalo da budu osnovni motivi za roditelja, kojima se može vratiti kad god želi da preispita efekte sporta na dete. Neophodno je da se deca bave fizičkim vežbanjem zbog pravilnog rasta i razvoja (psihofizičkog, socijalnog, duhovnog), to jest zbog zdravlja u najširem smislu.
Osnovna potreba čoveka jeste kretanje, a svedoci smo (žrtve) načina života koji podrazumeva dugo i nepravilno sedenje ispred kompjutera, TV ekrana, radnog stola, kao i preterano korišćenje prevoznih sredstava (automobila, autobusa, liftova) čak i za male razdaljine. Pored mnogih drugih posledica hipokinezije, registrovana je masovna pojava lošeg držanja tela i ravnih stopala već kod dece nižih razreda osnovne škole.A gojaznost i slabe fizičke sposobnost su ne samo nepopularni, već mogu mnogo dublje i trajnije da naruše zdravlje.
S druge strane, vežbanje u grupi ima veoma važnu psihosocijalnu ulogu. Uključivanje dece u organizovanu sportsku aktivnost, pored ostalog, smanjuje rizik od socio-patoloških pojava, kao što su delinkventno i kriminalno ponašanje, konzumiranje alkohola, droge, prostitucije. Negovanje sportskog duha, ističe se kao najveća vrednost sporta. Karakterišu ga etika, fer-plej, timski rad, zdravlje, izuzetna dostignuća, karakter i obrazovanje, radost i zabava, poštovanje pravila i zakona, poštovanje sebe i drugih učesnika, hrabrost, solidarnosti…
Dva najčešća pitanja koja roditelji postavljaju su koji sport izabrati i kad je najbolje započeti. S obzirom na to da je kretanje tela prirodna potreba organizma, ne postoji „donja granica” kada treba početi sa fizičkim vežbanjem. U svetu, ali i kod nas, već godinama postoje aktivnosti kao što su plivanje za bebe, joga za bebe i slično. Organizovano stručno vođeno fizičko vežbanje ima veoma pozitivno dejstvo. U tom slučaju preventivna i korektivna uloga vežbanja ima značajne efekte i omogućava se sticanje pravilnih i zdravih navika.
Uzrast ne predstavlja problem da dete veoma rano počne da se intenzivnije bavi sportom ako trening vode visokokvalifikovani sportski stručnjaci. Poslednjih godina deca se već od četvrte godine uključuju u sportski trening, a najveći broj njih, skoro 60 odsto, između šeste i desete godine. U prvim godinama treninga zastupljeni su opšti trenažni metodi, a kasnije, postepeno, važnije mesto zauzima specifični trening i takmičenje. U svakom slučaju, važno je poštovati uzrast kao i potrebe i mogućnosti svakog deteta pojedinačno. Napominjemo, što je dete mlađe, potrebna je veća saradnja roditelja i bolji, iskusniji stručnjak.
Svakako da je najinteresantnije pitanje koji sport izabrati. Bilo bi dobro da se ne pribegava opredeljenju prema popularnosti, masivnosti sporta, ili porodičnoj tradiciji. Često stručnjaci savetuju za početak tzv. bazične sportove kao što su trčanje, plivanje, gimnastika, džudo.
Dete koje je radoznalo i ima želju da proba različite sportove, što roditelje uznemirava, ne treba u tome sputavati. Na osnovu bogatijeg iskustva lakše će pronaći ono sto mu najviše „leži”, te je zbog toga dobro poštovati želju deteta i njegovu „intuiciju”. S druge strane važno je znati da postoji pozitivan transfer između različitih sportova, što znači da znanje i veštine iz jednog sporta značajno pomažu u savladavanju drugog. Dete može godinama da trenira jedan sport pa da pređe u drugi i brzo postigne visoke rezultate. Ovo je potvrđeno u praksi.
Najvažnije je da ne postoji prinuda. Čak iako svi pokazatelji govore o izuzetno talentovanom detetu za odredjeni sport, to ne garantueje da će postati vrhunski sportista. Vrhunski sportista ima iza sebe ozbiljan, veoma naporan i dugogodišnji rad, što može izdržati samo onaj ko ima jak, postojan unutrašnji motiv, a on se ne može stvoriti silom.
Sve je veća uloga roditelja, tako da ne možemo da govorimo o deci u sportu a da ne govorimo o ulozi roditelja. Razlikujemo nekoliko tipova roditelja: roditelje koji vode decu na sportske aktivnosti i one koji to ne čine (njih je sve manje). Nažalost, formirao se novi tip roditelja koji vrše pritisak na decu i trenere. Istraživanja su pokazala da se 25 % mališana uključe u sport pod jakim uticajem roditelja. Sport treba da služi deci, a ne deca sportu, zadovoljavanju potreba roditelja i trenera za dokazivanjem, ostvarivanju njihovih neostvarenih ambicija. Dete je u stanju da potisne svoje želje, da prihvati ono što mu ne prija zarad roditeljske ljubavi i sreće. Poželjno je da roditelji imaju pozitivan stav prema sportu svoje dece, da uvažavaju odluke deteta, da ih podržavaju i interesuju se za njihov napredak, da imaju pravilan stav prema pobedi i porazu, jer sve to povećava uspešnost i sreću deteta.
Da bi, u današnjim uslovima dinamike života i razvoja društva i medjuljudskih odnosa, roditelji uspešno ispunili svoju prirodnu ulogu da brinu o dobrobiti svoje dece, nije dovoljno samo da „osluškuju” dete već i da se obrazuju u tom smislu. Korisna kniga je „Vaspitanje kroz sport” (autori Lj. Bačanac i I. Radovanović), kao i publikacija „Etički kodeks učesnika u sportskoj delatnosti” u kojoj se može saznati o povelji prava mladih sportista, kodeksu ponašanja roditelja i dugih učesnika u sportu.
Autor
Mr Aleksandra Sanader
koracajmo zajedno korak po korak 